No status quo

Nedavno su na Keju otpočeli radovi na mestu na kojem bi uskoro trebalo da se postavi tri metra visok spomenik Uzeiru Hadžibekovu, azerbejdžanskom kompozitoru, tvorcu prve muslimanske opere "Lejla i Majnun". Jedini javnosti poznat razlog za takav gest Skupštine Grada Novog Sada jeste činjenica da Azerbejdžan nije priznao nezavisnost Kosova.

Prema rečima predsednika Saveta za kulturu Grada Novog Sada, Miloša Pankova, cilj te odluke jeste jačanje kulturne i privredne saradnje Srbije i Azerbejdžana. Preciznije, inicijativa je došla iz ambasade Azerbejdžana koja će da finansira 13 miliona dinara vredan projekat "Park muzike" na novosadskom Keju. Jedna polovina parka će biti posvećena Azerbejdžanu sa stablima javora, crvenolisnog hrasta, trešnje sa crvenom bojom listova koje na suptilan način simbolizuju boju vatre, večnog simbola ove zemlje. Drugi deo parka biće posvećen Novom Sadu, sa drvećem koje ima bele ili svetle listove. U okviru parka će biti i tri male botaničke bašte sa retkim vrstama cveća. 

Multikulturalnost valja podsticati, ali postavlja se pitanje kriterijuma. Dimenzije najavljenog omaža prijateljskoj zemlji bi vrlo lako mogle da zasene spomenik "Žrtvama racije", Miletića i Jovu Zmaja. Ostaje nerazjašnjeno šta znači floskula "dobrosusedski odnosi". Za sada je javnosti poznato da je Azerbejdžan jedna od zemalja koja nije priznala nezavisnost Kosova. Što bi moglo da znači da su sledeći na redu omaž Jemenu, Severnoj Koreji itd. Kamo sreće, nije da Novi Sad obiluje spomenicima stranih ličnosti, nema ni domaćih preterano. Ali opet taj kriterijum... Čini se da nije problem toliko u tome kome će biti podignut spomenik, nego bi problem mogla da bude njegova predimenzioniranost. Problem bi moglo da bude pitanje ko se u Novom Sadu kako vrednuje. Gde bismo stigli kada bi spomenike dizali po modelu: "Plati, pa se klati?" 

Neosporno je da će projekat "Park muzike" u potpunosti da finansiraju Azerbejdžanci, ali koja je cena poruke koju takvim, nepromišljenim, gestom Novi Sad šalje? Pitaju li se građani išta? Šta to znači? Dajte novac za bilo šta, uradićemo?! U pokušaju da se iznađe još koji suvisli razlog za takve poteze gradskih vlasti, čitaoc će naići na informaciju da je Hadžibekova opera "Lejla i Majnun" (u prevodu "Lejla i Ludak"), od iznimne važnosti za klasičnu muziku, jer su u njoj po prvi put spojeni elementi istočnjačke i zapadnjačke muzike. Konkretnije, ona je simbol dijaloga Istoka i Zapada. Kamo sreće da nam je društvo do tog civilizacijskog nivoa stiglo, pa da se Novi Sad označi kao tačka susreta Istoka i Zapada. Osim što on to istorijski nije, niti će biti.